Postoji to nešto, nazvat ću ga prokletstvo, kad si kćer dalmatinske majke. Ma nije to majka, to je mater. Moćnije zvuči. Drsko, snažno, zajebano. Pa ne možeš ispasti normalna sve da hoćeš. Nesvjesno prenosiš dalje… S koljena na koljeno… Odgaja ona tako svoju žensku djecu primjerom. “Vidiš dušo kako ja, ali ti nemoj tako!” Da može poslije reći:”Lipo san ti govorila!” Ali ti vidiš pa ne možeš drugačije. Dok je mijesila kruh, radila zimnicu, peglala bijele lancune od pet metara s čipkom.. “Nemoj ovako, ćerce!” Dok je čekala noćima da se sirnice dignu prije pečenja, dok je radila njoke… I onda je govorila:”nemoj bit luda!” Ali nije prestajala.. Nije prestajala…